piše: Darko Kocjan

Bilo je to 1960. godine, na području Kaira, u delu grada pod imenom Abasija. Kao rezultat nemara bolničkih čuvara, iz jedne psihijatrijske bolnice su na ulice uspela da pobegnu 243 pacijenta. Bilo je neophodno hitno sprečavanje posledica ovog događaja i što brže rešenje problema. Stoga je direktor bolnice pozvao doktora Džamala koji je poznavao sve odbegle pacijente, da hitno smisli način kako da ih vrate nazad u bolnicu. Doktor je brzo došao na ideju kako da to uradi. Zamolio je deo bolničkog osoblja da stanu iza njega u kolonu kao vozić i da tako izađu na ulicu, oponašajući pritom zvuk lokomotive. Dogodilo se upravo ono što je doktor očekivao – na taj način je uspeo da okupi pacijente u vozić i da ih vrati u bolnicu.

Međutim, tada se pojavio novi problem. Broj odbeglih pacijenata bio je 243, a nakon povratka u bolnicu u voziću je izbrojano 612 osoba.

Oduvek sam se pitao koliko bi dug vozić bio kod nas danas.

Nakon svakih demokratskih izbora u Srbiji, regionu (pa bogami i na zapadu), nije teško zamisliti gomilu prevaranata koji su, svaki od njih ponaosob, uoči tih izbora formirali svoje voziće na ulicama i uz usklike „ćihu, ćihu, ćihu hu“ okupljali pastvu koja je svoju „pismenost“ trebalo da dokaže zaokruživanjem određene ponude na izbornom listiću.

Jedan kandidat za funkciju se vraća kući sa upravo završenih izbora i kaže ženi: Pobedili smo!

Lažeš, nasmejano će ona.

Sada više ne moram, odgovara joj on.

Reklo bi se da je to sve što treba da znamo o kampanjama i potonjem junskom glasanju. U osnovi, ljudi nisu sasvim krivi ukoliko u periodu nakon izbora požale što su dali glas nekoj opciji. Sasvim običnom čoveku, zatrpanom informacijama (u kojima se doslovce davi) uz opterećenje svakodnevnom borbom za opstanak, teško je da prepozna laž od istine. Još teže mu je da odredi šta se krije iza prikazanog „izloga“ i stvarne vrednosti nekoga ko mu se nudi na izborima, baš kao i na fotografiji lepe, mlade devojke i neugledno obučenog čoveka. Doslovno su pobrkani utisak na prvi pogled i očekivanje dobrih namera.

Tradicionalni mediji su, u skladu sa sopstvenim interesima, dobijenim uputstvima i već publici poznatom političkom orijentacijom, veoma često izvrtali (danas se kaže „spinovali“) činjenice i pojedinim učesnicima izbornog procesa obrnuli uloge: stvarne žrtve političke rašomonijade su predstavljane kao agresori i obrnuto.

Kada je reč o medijima, njihovo delovanje opisuje jedna stara priča o jednookom kralju koji je pritom imao i jednu kraću nogu i jednu kraću ruku. Jednoga dana on je poželeo da narednim pokolenjima ostavi svoju sliku za uspomenu i naredio je slugama da pozovu najboljeg slikara da je uradi. Kada je umetnik došao i video vladara, brzo je počeo da slika i na kraju je pokazao kralju svoje delo. Na platnu: kralj bez oka, sa kraćom nogom i kraćom rukom. Šta, uzviknu vladar, da me buduće generacije pamte kao neku rugobu? Ne može tako! Naredio je slugama da slikaru odseku glavu i da pozovu sledećeg. Naredni umetnik je čuo šta se dogodilo sa njegovim kolegom i zato je uradio sliku na kojoj je kralj imao oba oka, kao i potpuno jednake ruke i noge. Kada je kralj video sliku uzviknuo je: Šta, da me buduće generacije pamte kao lažova? Ne može tako, secite mu glavu. Potom sluge pozvaše trećeg slikara. On je čuo šta se dogodilo prethodnoj dvojici, malo je razmišljao i onda uradio traženu sliku. Kralj je pogledao umetnikovo delo i oduševljeno rekao: Odlična je slika, nagradite ovog čoveka. A na slici je bio kralj u lovu. Jednom nogom je kleknuo na tlo, a drugu savio u čučanj. Jednom rukom je uhvatio vrat puške, a drugu je držao savijenu sa prstom na obaraču. Jedno oko mu je bilo zatvoreno dok je drugim nišanio. Izgledao je otprilike kao lovac na ovoj fotografiji.

Dakle, ne vidi se da mu je jedna noga kraća, da mu je i jedna ruka kraća od druge i da nema jedno oko. Njegova poza krije stvarnost od ljudi.

Kažu da  je ovo priča koja je opisivala socrealizam: prikazivanje samo dobrih strana organizacije društva, a prikrivanje nedostataka.

U stvari, priča opisuje višedecenijsko delovanje medija u celom svetu (posebno na zapadu) – isticanje činjenica koje ne mogu da naškode, a sakrivanje onih koje mogu.

Danas je, međutim, u trendu drugi slikar. Već više godina, a posebno od početka sukoba u Ukrajini i stvaranja novog, multipolarnog sveta, mediji se ne ustručavaju da „slikaju“ potpuno lažno viđenje događaja, ljudi i pojava. Tako je bilo i na junskim izborima.

Dakle, čekamo da u modu uđe prvi slikar, onaj koji prikazuje stvarnost putem činjenica (bez obzira što će to ljutiti vladare).

Dok istina nađe put, laž obiđe svet – stara je izreka. Ovo je tačno, ali je tačna i činjenica da je sve više ljudi koji proveravaju putem medija servirane vesti i na taj način traže one kojima će ukazati poverenje. Možda je ovaj proces sporiji nego što bismo želeli, ali je izvestan.

Osim svega ovog, uvek treba imati u vidu „da se danas laži ne ponavljaju učestalo da bi ljudi poverovali u njih, već da bi se stvorila zbrka kod primalaca poruka“. A ta konfuzija u našim glavama treba da proizvede prvo lavirint misli, a potom ravnodušnost, letargiju, apatiju i odsustvo svake želje za nekim buntom ili razumnom potragom za rešenjem problema.

Vrlo jasne poruke koje je pokret „MI – glas iz naroda“ slao u vezi sa borbom protiv korupcije u Beogradu nisu kod ljudi izazvale i jasne slike te borbe na osnovu „recepta“ koji im je kazan. To pomalo podseća na priču o jednom istočnjačkom učitelju koji je svojim učenicima u jednom momentu pokazao prstom na Mesec, a svi učenici su pogledali u njegov prst. U vreme izbora transparent sa parolom ima ulogu prsta iz priče.

Zamislimo sada sledeću situaciju – sedimo u kafiću sa prijateljem i živo raspravljamo o važnim temama. U jednom trenutku prijatelj nam kaže: Slušaj me sad pažljivo, imam jednu sjajnu ideju i moram da ti je kažem! U tom momentu čovek koji sedi za obližnjim stolom u društvu dve osobe počinje da viče. Okrećemo glave prema njemu. Događa se žestoka svađa, osobe za stolom ustaju, preti fizički obračun, žena za stolom iza nas počinje usplahireno da viče da treba pozvati policiju, dolaze konobari da smire posvađane goste, ljudi sa ostalih stolova dobacuju razne ružne reči, u kafić ulaze dva policajca, prilaze posvađanim gostima, pokušavaju da ih smire, ne uspevaju u tome pa i oni počinju da viču na njih… konobarica nam prilazi i sa molećivim izrazom lica nam govori da bi trebalo da naplati pića sa našeg stola jer joj se završava smena, zbunjeno joj dajemo novac, ustajemo u trenutku dok je svađa i dalje u toku, padaju svakojake teške reči, izlazimo sa prijateljem, on žuri – svađa nam je progutala vreme – kaže: Videćemo se ovih dana… Kod kuće pričamo porodici šta se danas dogodilo i u jednom trenutku se setimo: Prijatelj je hteo nešto važno da nam priča… Imao je neku sjajnu ideju… Šta li je to želeo da nam kaže… Svađa je potpuno skrenula naše misli! Izgubili smo vreme obuzeti svađom nama nepoznatih ljudi.

Velike ideje ne nestaju, ali je propuštena prilika da ih saznamo u pravo vreme.

Prepirke, svađe, oštre reči, klevete, pretnje – to su sve stvari koje mediji potenciraju jer one uspešno zarobe pažnju publike.

Svojevremeno su se Aleksandar Tijanić i Bogdan Tirnanić dogovorili da se jedno vreme prepucavaju i vređaju putem novinskih kolumni. Krenula su obostrana omalovažavanja i ponižavanja. Prepričavale su se teške reči, a tiraži novina su rasli – niko nije imao utisak da je reč o nameštenoj svađi. Prepirka je najkomercijalniji način skretanja pažnje sa suštine priče. Ujedno je i najjevtiniji način dolaska do veće gledanosti/čitanosti/slušanosti. Koliko ste puta u tv studiju gledali aktere sa političke scene kako jedan drugome upadaju u reč, viču i prepiru se kao pijandure u krčmi pred fajront. Koliko ste puta poželeli da ih voditelj sve istera iz studija i prekine emisiju. Ali, to se nikad nije dogodilo.

Nekako, uvuklo nam se u naviku da očekujemo da izborne kampanje budu prljave. Da bude mnogo obračuna. Da se izborni trkači maksimalno vređaju. Ponašamo se kao ona publika koja posmatra  auto-trke da bi videla eventualni sudar, nesreću…

Svaka svađa je prava poslastica za vlast…

prevod sa engleskog:

„Kralju, ne treba da ulaziš u borbu sa njima. Samo treba da ubediš ljude sa vilama da ovi drugi, ljudi sa bakljama, hoće da im oduzmu njihove vile.“

Zavadi pa vladaj – to mu dođe skoro kao teorija zavere. A kad smo već kod te teme ne mogu da odolim a da vam ne prepričam jednu objavu na Fejsbuku u kojoj je postavljeno pitanje „Koja je najluđa teorija zavere za koju ste čuli?“ Duhoviti momak se odmah javio sa odgovorom: Da je Đilas opozicija Vučiću!

Dođosmo i do najefektnijeg oblika „institucionalnog ili ličnog PR-a“ koji danas često koriste autokrate na vlasti, mnogi političari, ali i mediji. To je________  . Da, da, tačno tako kao što ne piše! Reč je o ignorisanju. Jednostavno – ako si problem (ili konkurencija), ti u stvari ne postojiš. Ne pominjemo te. Ne odgovaramo na tvoja pitanja. Nemamo komentar. Pravimo se nevešti. Ne prenosimo tvoje izjave i saopštenja za javnost. Ne radimo intervjue sa tobom. Nema nas na tvojim konferencijama za medije…

Ignorisaćemo čak i tvoja zapažanja u kojima tvrdiš da si ignorisan.

I za ovo postoji lek, samo treba biti uporan, istrajan duhovit i lukav. (O tome više u nekom posebnom tekstu)

U sledećoj priči pratimo čoveka i njegovu ženu kako se, jašući na magarcu, vraćaju sa njive posle napornog rada. Prolaze pored nekih ljudi koji ih posmatraju i komentarišu: Vidi ovo dvoje sadista kako su opteretili jadnu životinju!

Sutradan, u isto vreme prolaze pored istih ljudi. Sada čovek jaše magarca, a žena pešači pored. Ljudi komentarišu: Vidi ga kako je okrutan – pušta jadnu ženu da ide peške.

Trećeg dana žena je na magarcu, a čovek pored ide peške. Isti ljudi komentarišu: Kako je glup! Pustio je ženu da jaše sama!

Četvrtog dana oboje idu peške pored magarca. Komentar ljudi: Vidi kakve su budale, ne znaju da iskoriste magarca!

Veliki broj članova X (Tviter) zajednice, kao i „komentatori“ video zapisa sa Jutjuba ponašaju se upravo kao posmatrači iz prethodne priče. Oni su unapred odlučili da će da pljuju i omalovažavaju nekoga ili nešto i samo gledaju kako će to da urade. „Hejteri“, „botovi“, „oblici života“ – nazovite ih kako želite – jasno je da svi oni, svesno ili nesvesno smetaju pravim idejama da nesmetano izađu na svetlo dana.   

Čak i ako neki od glasača nisu bili žrtve do sada pomenutih medijskih zamki režiranih od strane vlasti, sačekala ih je poslastica u obliku „hipnotisanja poznatim, prepoznatljivim licima“. Osobe koje smo često gledali na televiziji teže prepoznajemo kao jeftine prevarante ili one koji će izneveriti naša očekivanja. Najčešće je upravo suprotno našem doživljaju, ali hajde da to i pokažemo

Fotografija Maradone, Pelea i Platinija sa Svetskog kupa 1986. godine. Tada je Maradona vodio kampanju protiv droge, Platini protiv korupcije, a Pele se zalagao za prava dece. Vreme je prolazilo. Maradona je postao narkoman. Platini je isključen iz fudbalske administracije zbog korupcije. A Pele je odbio da prihvati svoju biološku kćer Sandru Reginu Arantes, koja je rođena kao rezultat njegove afere sa kućnom pomoćnicom (1964). Sandra Arantes je podnela tužbu protiv Pelea. Dobila je slučaj sa rezultatima DNK testova, a kasnije je napisala knjigu „Kćerka koju kralj nije želeo“, u kojoj je opisana afera njene majke.

Dve važne lekcije za sve: Niko nije savršen; Izgled može da vara.

Dakle, pored bestidnog laganja od strane medija i političkih protivnika, ignorisanja od strane istih, montiranih svađa koje su skretale pažnju u kratko vreme izborne kampanje, izvrtanja činjenica i sakrivanje onih koje mogu da naškode, „hejterskog“ izluđivanja i hipnotisanja glasača poznatim osobama, pokret „MI – glas iz naroda“ se na lokalnim izborima susreo sa još mnogo nepravdi i nevolja. Pominjemo samo neke: kratko vreme za predstavljanje programa usled šest dana praznika u sred vremena za prikupljanje potpisa građana, nedostupnost notara (ili njihov rad samo u radno vreme kada mnogi ne mogu da dođu na mesto gde se prikupljaju potpisi), nedostatak finansija za kampanju i pravljenje infrastrukture organizacije jer je „dobri čika doktor“ Nestorović odlučio da otme pare koje pripadaju pokretu (beše li Superhik onaj junak iz stripa Alan Ford koji se stalno opijao i u takvom stanju otimao siromašnima da bi oteto davao bogatima).

Pri svemu tome nekoliko političkih suparnika je formiralo jake koalicije jer „pozicija vlasti“ za njih nema alternativu. Usput, koalicija se može predstaviti fotografijom na kojoj igrači iz neke reprezentacije polažu ruke jednu na drugu pre početka utakmice. Međutim, ruke tih igrača, ako je reč o političkoj igri, mogu da stvore i neke druge oblike koji baš ne oslikavaju slogu.

Na sve to dodajmo i da je predsednik svih građana bio i noseće ime na listi koalicije predvođene SNS-om na šta, po moralu, nema pravo.

Imam utisak da je to pomalo i ponižavanje njegovih glasača – kao da oni ne znaju u kojoj je on partiji. To je pomalo i omalovažavanje partijskih kolega – kao da bez njega nisu imali šanse na izborima.

Nakon što su izbori okončani u atmosferi „utakmice visokog rizika“ uz neskrivenu netrpeljivost učesnika i veliku količinu njihovih nepristojnih, čak i brutalno ljigavih izjava, došli smo do „kontinuitet situacije“.

Stoga: u daljem periodu očekuju se novi arhitektonski i građevinski poduhvati novih-starih beogradskih vlasti o kojima će brujati mediji. A evo kako bi to moglo da izgleda…

Očekuju se i „nadahnuti i zaokruženi projekti“ u kojima postoji jasan, ekološki cilj…

Pitamo se da li će leva strana Dunava dobiti kanalizaciju ili će sve ostati samo na priči…

Pitamo se i da li će Banat dobiti vodu za piće ili samo neki spomenik u“expo“ fazonu…

Da li će čika Savo, čika Dobrica i deda Nestor uspeti da sačuvaju Generalštab svojim aktivnostima u beogradskom parlamentu? Imaju li znanje, snagu, želju i volju za to? Ili će ova zgrada-simbol ostati samo zalogaj pred kompletan „američki doručak“…

I? Šta sad da se radi?

U trenutnoj situaciji, uz sumorne pretpostavke budućnosti, mnogi bi odustali. Ali, mnogo je primera onih koji su se uzdizali nakon svakog pada. Da li su Rusi odustali od borbe pošto su Napoleonu na „poklon“ dali spaljenu Moskvu. Dok su prelazili preko planina u Albaniji verovatno su mnogi naši preci pomišljali na odustajanje, ali je pobedila istrajnost i ogromna želja da se pobednički vrate u otadžbinu. Požrtvovanost, upornost i vera u ideje koje donose boljitak su se manifestovale mnogo puta i na ne tako krupnim primerima. Mnogo je sportista koji su se vraćali u igru nakon „pada“ i postizali velike uspehe. Argentina je poražena na prvoj utakmici prošlog svetskog prvenstva u fudbalu od autsajdera, a na kraju je osvojila titulu…

Od svojih stremljenja nikad nije odustao ni Hose Muhika. Kao mlad se borio kao tupamaros za slobodu svoje nacije, a potom je proveo 12 godina svog života iza rešetaka kao vojni zatvorenik. Na kraju je postao predsednik Urugvaja 2010. godine. Važio je za najskromnijeg predsednika na svetu. A skroman je ostao i kao penzioner. Odbio je da prima penziju, a svoj dom i posed je poklonio namenivši ih za oko stotinu dece koja su ostala siročići tokom Sirijskog rata. Svojevremeno, kao “najsiromašniji predsednik na svetu”, nije imao telohranitelje, vozio je “bubu”, živeo na farmi, a oko 90 odsto od svoje mesečne plate (koja je iznosila oko 12.000 dolara) donirao je u dobrotvorne svrhe. Tu nije kraj – predsedničku palatu koristio je samo za sastanke i susrete s državnicima, ali tokom hladnih dana tamo su boravili beskućnici i njihove porodice. Tokom njegove vladavine Urugvaj je bio treći po razvijenosti na kontinentu i jedna od retkih država koja je uspela da izbegne recesiju i zadrži pozitivnu stopu rasta. Danas živi u seoskoj kući zajedno sa svojom ljubimicom, tronogom kujicom. Kaže da živi kao većina, a ne kao manjina urugvajskog naroda i da tako treba da žive i svi ostali lideri – životom običnog građanina. Sve ostalo je besmisleno i lažno. I smatra da, ako predsednik ne može da se prošeta slobodno ulicom bez telohranitelja, znači da je nešto opasno zgrešio.

Njegov moto je: „Mržnja i pohlepa vas čine glupim“. 

Očigledno je da idemo dalje – nema odustajanja, Priča se nastavlja čak i uprkos sledećim opisima naše stvarnosti.

Reč je o komentarima sadašnjeg društvenog trenutka U Srbiji koje su efektno dali aforističari i autori raznih grafita:

Šta je to apatija? Ne znam i ne zanima me.

Srbija ima najbolju opoziciju na svetu. Svaka vlast na planeti bi je poželela.

Mnogi tvrde da je Srbija duboko podeljeno društvo, mada polovina Srba misli suprotno.

Kakva je razlika između crne i glasačke kutije? Nikakva! I u jednoj i u drugoj su glasovi pre nesreće!

Izbori u Srbiji su kao večernji izlazak. Lepo se obučeš, izađeš i izabereš s kim ćeš da provedeš noć!

Nesporno je da neprestano ponavljanje sličnih izbornih priča u višedecenijskom kontinuitetu mnoge podseća na čuveni film „Dan mrmota“ ili na nešto već viđeno (deja vu).

Gledajući s pozicije nosilaca vlasti, svako raspisivanje izbora i potonji izborni proces verovatno njih podseća na stalno bacanje bumeranga – vlast im se uvek vraća. Zato podsećam na grafit „Neposlušni bumerang se ne vraća. On leti u slobodu“. Neko reče: Hajde da pronađemo taj bumerang.

Pokret „MI – glas iz naroda“ je kroz svoje članove uložio mnogo energije u stvaranje svog programa, okupljanje prvih pristalica i učešće na izborima. Stvoren je temelj što je veliki uspeh. Mada, taj uspeh za mnoge nije vidljiv na prvi pogled.

Nestrpljenje i ostrašćenost su, kao osećaji, nadvladali mnoge druge vrednosti koje bezrazložno krijemo u sebi. Ocene izbornih rezultata su stoga najčešće crno-bele. Ali, hajde da onda na jednoj crno-beloj slici pogodimo da li se mačak na njoj kreće uz ili niz stepenice…

Moj utisak je da se penje.

One koji ipak bolno doživljavaju rezultate izbora podsetićemo na priču kako nastaje biser.

On je, u stvari, ništa drugo nego zaceljena rana jednog bića.

Verovatno znate da školjka koja nije ni na koji način ozleđena, ne proizvodi bisere.

Biser je proizvod bola, rezultat ulaska strane ili neželjene supstance, kao što je zrno peska, u školjku.

Unutrašnjost ljuske školjke je sjajna supstanca koja se zove sedef. Kada zrno peska uđe u njega, ćelije sedefa počinju da rade i prekrivaju zrno peska u slojevima kako bi zaštitile bespomoćno telo školjke.

Rezultat je prekrasan biser.

Da bi se zaustavila korupcija u Beogradu potrebno je šest meseci – to je procena Branka Pavlovića koji je svojevremeno (2004) sa svojim timom zaustavio krupnu korupciju u državi za mesec dana.

Videćemo da li će ostali učesnici izbora koji su najavljivali borbu protiv ove pošasti učiniti nešto u Beogradskom parlamentu i na terenu. Ako se ništa ne dogodi do januara 2025. godine to znači da će svaki građanin prestonice izgubiti 500 do 800 evra. Naime, da bi se namirile strane koje učestvuju u korupciji obično poskupe usluge javnih preduzeća, neki porezi i takse, još neki artikli i usluge… Ukoliko primetite početkom sledeće godine da vam fali novca u buđelaru za razne stavke onda to znači da neko podmiruje svoje „mitske“ troškove.

Šta mislite o ideji da sva deca do 10 godina starosti za rođendan dobijaju poklon od grada? Novac koji bi se uštedeo po zaustavljanju korupcije mogao bi da se utroši u ovu svrhu. Ili za rešenje problema beskučnika. Ili… Pažljivo pratimo događaje koji slede.

Jedna izreka kaže: Ko sadi urme, taj ne bere urme. To je zato što je u prošlosti urmama trebalo nekoliko desetina godina da proizvedu prve plodove. Jednom je neki mladić zatekao starijeg čovjeka kako sadi urme i odmah upitao: Zašto sadite urme ako ih nećete jesti? Čovek je odgovorio: Da svi misle kao ti, niko ne bi jeo urme. Naše akcije danas odražavaju budućnost. Ako nije vreme za žetvu, vreme je za setvu!

Stoga…

U ime svih pet osnivača pokreta „MI – glas iz naroda“, kao i svih članova koji su zdušno radili na utemeljenju ideja boljeg sutra, Branko Pavlović je uputio poziv svim ljudima dobre volje i onima koji su svoj glas dali pokretu.

Ukoliko se u narednom periodu pokaže da u Beogradu nema ništa od borbe protiv korupcije, bilo da je reč o vlastima ili ostalim izabranim predstavnicima građana, ukoliko ne krene reorganizacija rada javnih komunalnih preduzeća, ukoliko se stambena politika ne bude vodila po principu „stan je životna potreba, a ne privilegija“, ukoliko se ne sprovede niz rešenja gorućih problema onda na sledećim izborima postoje DVE mogućnosti.

PRVA je da građani svoj glas preusmere nekom ko to zaslužuje – radom, znanjem, dokazanom stručnošću, predviđanjima koja su se obistinila, poštenjem… Nekom ko je postupao kao bizon! Naime, bizon je jedina životinja koja, za razliku od ostalih, ne beži od oluje nego juri ka njoj, znajući da će ista tako brže da prođe.

DRUGA je da izađemo na ulicu, uhvatimo se u „vozić“ koji prolazi i da usklikujemo stare parole: Ćihu, ćihu, ćihu hu… U ovom slučaju to neće biti primer infantilne regresije već nešto mnogo luđe. Nešto kao Leteći cirkus Montija Srbina!

P. S.

Ivin voz sa vozićima sa početka i kraja ovog članka nema nikakve veze. On je personalizovan, sladak, izuzetno drag i namenjen je igri naše dece i njihovoj sreći. Zauvek.